Отац је Бог, Син је Бог, Свети Дух је Бог — а ипак постоји само један Бог. Да ли из тога настаје логичка противречност? Убедљив одговор мора бити прецизнији од пуког позивања на тајну.
Шта је пресудно
Учење о Тројству тврди једну божанску стварност и три различите личности. Противречност би била „један Бог и три бога у истом смислу“. Да ли је хришћанска изјава противречна, зато пресудно зависи од тога шта „Бог“, „личност“ и „је“ сваки пут значе.
1. Разумети приговор у његовом најснажнијем облику
Класично хришћанско учење држи заједно три изјаве: постоји само један Бог; Отац, Син и Дух заиста се међусобно разликују; сваки од њих је истински божански. Отац није Син, Син није Дух и Дух није Отац. Истовремено, ниједан није проглашен нижим богом или пуким створењем.
Логички приговор може се оштро формулисати: ако је „Отац је Бог“ строга изјава идентитета, а исто тако и „Син је Бог“, онда би Отац и Син били истоветни са истим предметом. Из A = G и B = G следи A = B. То би противречило разликовању Оца и Сина.
Овај приговор треба схватити озбиљно. Он није решен већ тиме што се његовом заступнику пребацује да Бога може замислити само људски. Најпре се мора разјаснити да ли хришћанске изјаве заиста треба формализовати управо на овај начин као једначине идентитета.
2. Мала реч „је“ обавља различите функције
„Зорњача је вечерњача“ поистовећује два назива истог небеског тела. „Овај предмет је црвен“ приписује предмету особину. „Павле је човек“ сврстава личност у врсту. У немачком сваки пут стоји „ist“, иако је логичка функција различита.
Зато када хришћани Сина називају „Богом“, не мисле: „Син је иста личност као Отац.“ Исповедају његово пуно божанство. Осим тога, реч „Бог“ у Библији се често лично употребљава за Оца. Већ зато се не сме свака употреба те речи без разлике унети у исту једначину.
Јован 1,1 нуди нарочито важно упориште: Реч је код Бога и истовремено се означава као Бог. Однос и божански статус стоје један поред другог. Каснија догматска терминологија покушај је да се овај и други налази заједно искажу, а да се ниједан не избрише.
Шта је тиме постигнуто — и шта још недостаје
Разликовање различитих значења речи „је“ показује зашто једноставна једначина идентитета може промашити хришћанску изјаву. Али оно само још не објашњава потпуно како су три личности један Бог. Ко остане код пуког приписивања својства, мора одговорити на следеће питање: зашто то не би била три божанска бића?
3. Зашто три човека нису одговарајући модел
Петар, Јаков и Јован сви су људи. Имају исту људску природу у смислу исте врсте, али су три појединачна људска бића. Када бисмо Оца, Сина и Духа на исти начин разумели као три примерка рода „Бог“, имали бисмо три бога. То не би била одбрана хришћанског монотеизма.
Зато класично учење о Тројству подразумева једну једину, неподељену божанску суштину. Личности нису делови од којих се Бог саставља, нити три међусобно независна примерка божанства. Њихова разлика разуме се као вечни лични однос унутар једног божанског живота.
Ови појмови су захтевни. „Личност“ овде не значи без даљег све оно што данас повезујемо са самосталном људском индивидуом. Истовремено, појам се не сме толико испразнити да остану само три променљиве маске исте личности. Отац и Син стоје у стварном односу: Син је послан, моли се Оцу и говори о Очевој љубави пре постанка света (Јн 17,5.24).
4. Разликовање, а не рачунски трик
Реченица „једна суштина, три личности“ није рачун у којем један одједном даје три. Она разликује погледе у којима се броји. Противречност претпоставља да се нешто истовремено у истом погледу потврђује и пориче. То важи за теолошке исказе једнако као и за друге исказе.
Ипак, није свако језичко разликовање већ и садржински успешно. Могле би се користити две различите речи, а ипак исти предмет описати противречно. Зато теологија Тројства мора објаснити зашто „суштина“ и „личност“ одговарају на различита питања: Шта је Бог? И ко су Отац, Син и Дух у свом међусобном односу?
Овде полазе различити филозофски модели. Не решава сваки модел све тешкоће, а неки само премештају проблем. Зато овај чланак не тврди да пружа потпуно метафизичко објашњење Бога. Показује ужу тачку: често коришћени закључак од три личности ка три бога следи нужно само ако су тачне додатне претпоставке о личности и божанском бићу. Управо те претпоставке треба образложити.
5. Шта поткрепљује библијска основа?
Писмо исповеда Божју јединственост (5Мој 6,4; Ис 45,5). Нови завет не напушта тај монотеизам. Истовремено, о Сину говори на начин који се не може свести на обичног гласника: Реч је Бог и учествује у стварању свега (Јн 1,1–3); Тома исповеда Исуса као свог Господа и Бога (Јн 20,28).
Павле у 1. Коринћанима 8,6 помиње једног Бога, Оца, и једног Господа, Исуса Христа, и обојицу повезује са пореклом, односно посредовањем свега. Стих разликује Оца и Сина и укључује Христа у исповедање једног Бога. Не треба га изоловано супротстављати изричитим изјавама о божанству Сина.
Дух се појављује као делатни саговорник: он поучава и подсећа (Јн 14,26), дели дарове по својој вољи (1Кор 12,11) и може му се слагати; Дела апостолска 5,3–4 повезују то лагање са лагањем Богу. Матеј 28,19 заједно поставља Оца, Сина и Духа у крштењску формулу. Ниједан од ових текстова појединачно већ не садржи разрађену догматику Тројства. Али њихов заједнички налаз захтева објашњење које држи заједно Божје јединство, божанство и разликовање личности.
6. Разликовати тајну и противречност
Тајна може бити истинита иако њену унутрашњу стварност не схватамо потпуно. Стварна противречност не може постати истинита тиме што јој дајемо религијску вредност. Зато хришћани не треба ни да беже од логичких питања ни да тврде да су Божју суштину до краја прозрели.
И слике воде, сунца или детелине имају уске границе. Вода у три стања може сугерисати једну личност у променљивим појавним облицима. Три листа могу раставити Бога на делове. Такве слике могу илустровати један аспект, али нису модел који носи целокупно учење.
Хришћански одговор не гласи: противречност вером постаје истинита. Он гласи: проверимо најпре пажљиво да ли учење уопште садржи наводну противречност.
Тројство остаје захтевно учење. Његова одбрана добија прецизним појмовима, темељном егзегезом и спремношћу да се отворена питања модела отворено именују. Божја јединственост притом се не супротставља библијским изјавама о Сину и Духу; она чини оквир у којем разумемо те изјаве.
Текстови и појмовна позадина
5. Мојсијева 6,4; Исаија 45,5; Јован 1,1–3; 14,9–26; 17,5.24; 20,28; 1. Коринћанима 8,6; 12,11; Дела апостолска 5,3–4; Матеј 28,19. Класичну формулацију разликовања личности и неподељеног божанства пружа Атанасијевско исповедање, одељци 3–20. Упућивање се односи на ово одређење појмова; нису све изјаве исповедања предмет овог чланка.