Добри библијски учитељи су дар. Проблем настаје када се захвалност претвори у припадност табору: тада име учитеља већ одлучује да ли ћемо саслушати неки аргумент.
Уважавати учитеље — припадати Христу
Учитељ треба да нам помогне да боље разумемо Писмо. Не сме заузети место његовог мерила. Имена у наслову служе као примери овог обрасца; она нису паушална оцена наведених личности или њихове службе.
1. Стари проблем нових омиљених учитеља
У Коринту су имена постала знаци распознавања: Павле, Аполос, Кифа. Павле одговара питањем да ли се Христос можда разделио и да ли је Павле био распет за заједницу (1Кор 1,10–13). Његово мерило је припадност Христу. Ниједан слуга не сме заузети место Господа.
У 1. Коринћанима 3,5–9 Павле развија слику сађења и заливања. Обе делатности су потребне, али Бог даје раст. Из тога не следи ни да су учитељи међусобно заменљиви ни да је квалитет неважан. Њихова служба је важна управо зато што служи већем циљу: људи треба да расту у Христу.
Страначко размишљање показује се у томе што изјаву цењеног учитеља проверавамо мање пажљиво него изјаву непознатог. Иста мисао нам одједном делује убедљиво чим изнад ње стоји право име. Или је пребрзо одбацујемо чим долази из погрешног табора. То је проблем наше праксе просуђивања, а не тек проблем других.
2. Нико не чита без претпоставки
Ми тексту приступамо са својим језиком, предзнањем и очекивањима. Наша заједница, образовање и досадашњи учитељи утичу на то која питања постављамо и које повезаности брзо уочавамо. То важи и за аутора овог чланка.
Ипак, било би претерано тврдити да правила тумачења начелно не могу бити исправљена самим Писмом. Разумевање се не одвија само у једном смеру. Полазимо од претпоставки, читамо текст, примећујемо напетости и можемо преиспитати своја правила и очекивања. Текст може противречити нашим наочарима.
Зато није пресудна тврдња да уопште немамо наочаре. Пресудна је спремност да их подвргнемо провери. Добро тумачење на самом тексту показује зашто му приписује одређено значење. Оно разликује запажање, тумачење и даљи теолошки закључак.
Једноставна самопровера
Могу ли гледиште које одбацујем изложити тако да упућен заступник каже: „Да, то је мој аргумент“? Ако не могу, можда сам оповргао само карикатуру. Приче 18,17 подсећају да прво излагање може деловати убедљиво све док и друга страна не добије реч.
3. Слушати друге гласове, а не прихватати све
Корисно је упознати неко становиште и из његових сопствених извора. Убеђени заступник често прецизније објашњава шта мисли него кратак противнички сажетак. То нас не обавезује да се сложимо. Побољшава основу за утемељен суд.
Поштена провера пита: Које је најснажније библијско образложење овог гледишта? Који текстови му задају тешкоће? Са каквим се тешкоћама суочава моје гледиште? И које разлике можда почивају на различитим појмовима, иако смо у самој ствари ближи једни другима?
То не значи да сваки глас без провере треба учинити учитељем заједнице. Лично читање, заједничко истраживање, јавна препорука и поверавање учитељске службе различите су одлуке. За њих могу бити смислени различити захтеви. Отвореност за проверу и одговорност за заштиту не противрече једна другој.
4. Чувати јединство и расти ка јединству
Ефесцима 4,1–6 позива да чувамо јединство Духа у свези мира. Павле то повезује са понизношћу, кротошћу, стрпљењем и међусобним подношењем у љубави. Јединство овде није награда за људе који већ једнако одговарају на свако питање учења. Оно почива на једном Господу и једном Духу.
У 4,11–16 Павле истовремено описује заједнички раст ка јединству вере и познању Сина Божјег. Христос даје људе који заједницу оспособљавају за њену службу. Верници треба да постану зрелији и отпорнији на заводљиво учење. Љубав и истина притом се не супротстављају једна другој.
Ова два нагласка припадају један другом: чувамо заједништво које нам је дато и радимо на продубљивању заједничког разумевања. Ко свако заједништво одлаже до потпуне сагласности, готово онемогућава заједнички раст. Ко, пак, сваки разговор о учењу сматра сметњом, меша мир са застојем.
5. Нема свака разлика исту тежину
Исусов идентитет и спасоносна порука благодати нису споредна питања укуса. Истовремено, људи који верују Христу могу различито мислити, на пример, о устројству заједнице, појединим питањима последњих времена или практичним уредбама. И таква питања могу имати значајне последице по живот заједнице, а да свака разлика не укида припадност Христу.
Зато треба да разликујемо три питања: Да ли је нека тврдња истинита? Да ли је толико средишња да мења поруку о Христу? И који облик заједничке сарадње је одговоран упркос тој разлици или због ње? Ко меша та питања, или свако одступање претвара у питање спасења или свако питање спасења у пуку споредну ствар.
Назив деноминације не одговара аутоматски на питање о вери појединог човека. Наша припадност Христу не настаје исправном етикетом, него вером у њега. Ефесцима 1,13 повезује слушање јеванђеља и веру са запечаћењем Светим Духом.
6. Култура разговора која служи истини
Аргументовати на основу текста: Не само рећи који учитељ заступа наше мишљење, него показати која запажања га поткрепљују.
Прецизно именовати разлике: Другачије тумачење не изједначавати одмах са читавим пакетом туђих ставова.
Омогућити исправку: Разликовати заблуду, упорно довођење у заблуду и још отворено питање.
Говорити братски: Јасно се успротивити, а не измишљати мотиве нити јавно излагати људе презиру.
Исусова молитва за јединство повезује заједништво његових следбеника са њиховим сведочанством пред светом (Јн 17,20–23). Зато начин на који се споримо није само унутрашње питање стила. Он показује нешто од тога да ли поштујемо људе за које је Христос дао свој живот.
Можемо много научити од неког учитеља, а да му не препустимо свој суд. И можемо се успротивити брату, а да му пребрзо не оспоримо братство.
За читање
1. Коринћанима 1,10–13; 3,5–9.21–23; Приче 18,13.17; Дела апостолска 17,11; Ефесцима 1,13; 4,1–16; Јован 17,20–23. Поменути библијски учитељи повод су за самопроверу наших навика слушања, а не предмет потпуне оцене њиховог учења.