Нови завет разликује Исуса од Оца и истовремено исповеда његово пуно божанство. Нарочито су речита места на којима речи о ЈХВХ, Богу Израела, примењује на Исуса. Докле досеже овај аргумент?
Водећа теза
Исус није други, мањи бог поред Оца. Он припада страни једног Створитеља и прима част која припада Богу. Тиме се не укида његова разлика од Оца: Син је истински Бог, а да није Отац.
1. Аргументу је потребно више од формуле
Основна мисао може се кратко изложити: ЈХВХ је један истинити Бог. Ако Нови завет укључује Исуса у његов јединствени божански идентитет, онда Исус није само још једно божанско биће унутар хијерархије. Пресудан рад лежи у образлагању овог „ако“: шта дотични текстови заиста кажу?
Формално исправно изграђен закључак још не гарантује да су његове претпоставке исправно схваћене. Осим тога, његови појмови морају задржати исто значење током целог мисаоног тока. „Бог“ се у библијским контекстима може различито користити; није свака примена титуле већ тврдња о пуном божанству.
Зато треба озбиљно схватити најснажнији приговор: да ли би Исус могао деловати само као овлашћени Божји представник и зато носити његове титуле? Представници заиста могу говорити за свог налогодавца. Питање је да ли овај модел примерено објашњава и целину изјава о стварању, вечном бићу и свеопштем поштовању.
2. Божја јединственост је оквир
Исаија 45,5–6 и 21–22 искључује друге богове поред ЈХВХ и повезује његову јединственост са његовом спасоносном моћи. Исповедање значи више од личне одлуке да се међу више једнако стварних богова једном да предност. Бог Израела полаже право на јединствено божанство.
То што Библија говори и о такозваним боговима или небеским бићима не укида ову претензију. Прва Коринћанима 8,4–6 разликује многе такозване богове и господаре од хришћанског исповедања једног Бога и једног Господа. Контекст је управо одвраћање од идолопоклонства.
Зато, када Исуса називамо „Богом“, овом једном Богу не додајемо још једног. Тринитарно тумачење покушава да новозаветну проповед о Христу разуме унутар библијског монотеизма. Оно не сме одбацити ни Божју јединственост ни разликовање Оца и Сина.
Опрез са појединачним изразом
Грчка реч kyrios, „Господ“, може означавати људског господара, а у грчкој Библији истовремено преносити Божје име. Зато није свако „Господ“ само по себи доказ Исусовог божанства. Нарочиту тежину има када се старозаветни текст који се јасно односи на ЈХВХ у Новом завету примени на Исуса.
3. Јован припрема пут Господњи
Исаија 40,3 најављује припремање пута ЈХВХ. Марко 1,2–8 повезује овај текст са најавом гласника и описује Јована Крститеља као онога који претходи Ономе који долази. У наставку тај који долази јесте Исус.
Зато веза сеже даље од опште сличности: очекивање Божјег доласка преузима се у приповести о Исусовом наступању. И Малахија 3,1 припада позадини: гласник припрема пут; Господ долази у свој храм. Јеванђеља постављају Јована и Исуса у овај хоризонт очекивања.
Модел представништва најпре може одговорити да Бог долази преко свог посланика. То је могуће потпитање које још није решено пуким позивањем на реч „Господ“. Текст добија посебну тежину у вези са даљим изјавама које Исусу не приписују само привремен задатак него божанско биће и деловање.
4. Син као Створитељ: Јеврејима 1
Јеврејима 1 почиње Сином као оним преко кога је Бог створио свет и који све носи. Затим га низ навода из Писма разграничава од анђела. Они су слуге; Син има јединствен положај.
У 1,8–9 Син се речима из Псалма 45 ословљава као Бог. Непосредно затим у 1,10–12 следе речи из Псалма 102 о Господу као Створитељу земље и неба, чијим годинама нема краја. Природно читање непрекидног контраста и ове речи односи на Сина.
Псалам 102 ову изјаву упућује ЈХВХ. Посланица Јеврејима тиме не преузима само учтиву титулу: Сину приписује стваралачко деловање и трајно биће наспрам пролазне творевине. Управо та својства чине текст снажним доказом његовог пуног божанства.
Псалам у свом наслову не наводи аутора. Зато га не треба без образложења приписивати Давиду. За христолошки аргумент пресудно је његово обраћање Господу, а не непоткрепљен податак о аутору.
5. Част ЈХВХ и исповедање Исуса
Исаија 45,23 говори да ће се пред ЈХВХ савити свако колено и сваки језик исповедати, односно заклињати се. Филипљанима 2,9–11 преузима ово свеобухватно поштовање и усмерава исповедање на Исуса Христа као Господа — на славу Бога Оца.
Овде Син и Отац нису приказани као супарници. Исусова част прославља Оца. Истовремено, домет исповедања је упадљив: оно обухвата небо, земљу и подземље. Текст преузима изјаву из изричито монотеистичког контекста и повезује је са Исусом.
Откривење 5,11–14 допуњује ову слику. Небеско поштовање Јагњета прелива се у хвалоспев који свако створење приноси Ономе који седи на престолу и Јагњету. Јагње не стоји једноставно као још једно створење у кругу оних који хвале, него заједно са Оним који седи на престолу прима хвалоспев.
Појединачни гестови падања ничице у другим контекстима могу бити упућени и људским достојанственицима. Зато овде целокупан контекст носи аргумент: свеопшти домет, заједничко поштовање и веза са Божјим престолом. Тумачење не треба да зависи од изолованог значења речи.
6. „Један Бог, Отац“ — искључује ли то Сина?
Прва Коринћанима 8,6 наводи једног Бога, Оца, од кога је све, и једног Господа, Исуса Христа, кроз кога је све. Стих разликује личности и њихов однос према творевини. Не каже да је Исус Отац.
Нетринитарно тумачење у називању Оца „једним Богом“ види искључивање Сина из истинског божанства. Тринитарни одговор гласи: онда би по истој логици означавање Исуса као „једног Господа“ морало искључити Оца из господства. Очигледно да ово супротстављање не функционише тако. Павле заједно укључује Оца и Сина у хришћанско исповедање и обојицу повезује са свим стварима.
То још није потпуно објашњење Тројства. Али показује зашто шематско искључивање скраћује смисао изјаве. Заједно са Јованом 1,1–3, Јованом 20,28 и Јеврејима 1, овај стих пружа основу да се јединство и разликовање личности заједно искажу.
7. Шта онда значи „Отац је већи од мене“?
Јован 14,28 не сме се прећутати. Исус говори као послани Син на путу ка Оцу. Јеванђеље по Јовану повезује његово стварно послање, послушност и понижење са изјавама о његовој слави пре постојања света (Јн 17,5) и о Речи која је Бог (Јн 1,1).
Класично христолошко разликовање гласи: Син по свом божанству није потчињен Оцу као ниже божанско биће. Али као човек и послани Месија живи у стварној послушности Оцу. Филипљанима 2,6–8 описује ово понижење као узимање обличја слуге и људског живота, а не као претварање у мањег бога.
Овај одговор мора се показати ваљаним на тексту. Било би сувише једноставно само залепити етикету на сваку неугодну изјаву. Исто тако, било би сувише једноставно из једне изјаве о Исусовом послању избрисати све изјаве о његовом вечном идентитету. Нови завет захтева да се оба низа изјава држе заједно.
8. Зашто је његово човештво подједнако важно за избављење
Јеврејима 2,14–18 наглашава да Син заиста узима тело и крв, да би својом смрћу ослободио и био милосрдан Првосвештеник. Спаситељ не остаје на одстојању од наше невоље. Његово човештво није костим, него стварност његовог заступничког деловања.
Псалам 49,8–10 описује немоћ човека да богатством откупи себе или друге из власти смрти; стих 16 усмерава наду ка Божјем избављењу. Михеј 6,6–8 одбацује мисао да се Бог може задовољити све већим жртвама, све до сопственог детета. Ови текстови показују недовољност људског самоспасавања. Али сами по себи не пружају потпун логички доказ учења о две природе.
Христолошка основа је шира: Нови завет управо вечног Сина представља као Спаситеља који је постао човек. Зато нам није потребан несигуран рачун по обрасцу „бесконачна кривица математички захтева бесконачну личност“. Христов идентитет и делотворност његове жртве објашњавају се из Божјег откривења и његовог довршеног деловања.
Зашто је то више од питања појмова?
Када нам Исус открива Оца, у њему нас не сусреће само далека вест о Богу. И када нас заступа као човек, наше спасење не догађа се кроз привидну блискост. Син је заиста Бог и заиста човек: у томе лежи дубина хришћанског исповедања његовог спасоносног деловања.
9. Исповедање које чува обе изјаве
Поновљено навођење ЈХВХ у 1. Мојсијевој 19,24 повремено се истицало као самосталан доказ Тројства. Текст се може читати христолошки, али не именује изричито Оца и Сина. Зато не треба да носи већи терет доказивања него што допушта његов непосредни контекст. Новозаветни текстови пресуднији су за конкретно препознавање Исуса.
Њихова заједничка тежина је знатна: Исус делује на страни Створитеља, на њега се односе изјаве о ЈХВХ и прима свеопште поштовање. Истовремено, он је Син кога је Отац послао. Тринитарно тумачење које се овде заступа разуме обоје као повезану истину о једном Богу.
Исус није Отац — а ипак је истински Бог. Разликовање личности објашњава његов однос према Оцу; не чини га другим богом.
Текстови за поређење
Исаија 45,5–6.21–23; 40,3; Малахија 3,1; Марко 1,2–8; Јеврејима 1 у поређењу са Псалмом 102; Филипљанима 2,6–11; Откривење 5,11–14; 1. Коринћанима 8,4–6; Јован 1,1–3; 14,28; 17,5; 20,28; Јеврејима 2,14–18. Бројање стихова Псалма 102 разликује се за један стих између немачких и неких енглеских издања.